Nikada se više nije govorilo o izgledu knjiga kao u današnje vreme.
Posebna izdanja, obojene ivice, zlatotisak, reljefna slova, ograničene kolekcionarske edicije postali su jedan od najvidljivijih delova savremenog izdavaštva. Knjige se fotografišu, raspoređuju po bojama i izlažu na policama kao predmeti koji treba da upotpune određenu estetiku prostora. Samo po sebi, u tome nema ničeg lošeg.
Knjiga jeste i fizički predmet. Njena obrada može da bude rezultat ozbiljnog umetničkog rada, a lepo izdanje može da produbi zadovoljstvo čitanja i trajno sačuva identitet jednog dela. Problem, međutim, nastaje onda kada izgled više ne služi knjizi, već knjiga počne da služi izgledu. Tada se delo ne bira kao priča koju želimo da pročitamo, već kao predmet koji želimo da posedujemo.
Čini da nije dovoljno da delo bude dobro napisano, već se očekuje da bude i vizuelno poželjno.
Sve češće se knjige kupuju samo zbog obojenih ivica, raskošnog dizajna ili uklapanja u policu, dok mnogi kvalitetni naslovi ostaju neprimećeni jer nemaju dovoljno „atraktivnu“ spoljašnjost. Knjiga koja nije vizuelno prilagođena društvenim mrežama, koja nema luksuznu obradu ili prepoznatljivu estetiku može biti unapred odbačena, bez obzira na vrednost teksta koji se nalazi u njoj.
Savremena kultura već nas je navikla da vrednost procenjujemo u nekoliko sekundi. Pred sadržajem se ne zadržavamo dovoljno dugo da ga razumemo i dublje razmotrimo, već ga najpre merimo prema tome koliko je vizuelno privlačan, lako prepoznatljiv i pogodan za deljenje. Ta logika, očekivano, prenela se i na knjige.
U takvoj kulturi se čini da nije dovoljno da delo bude dobro napisano, već se očekuje da bude i vizuelno poželjno. Nažalost, književna dela vredna pažnje koja su objavljene u skromnijim izdanjima lako ostaju izvan vidokruga. Esejistika, publicistika, stariji naslovi, klasici bez novog dizajna i dela manjih izdavača često ne dobijaju ni priliku da budu razmotreni. Ne zato što čitaoce njihove teme ne zanimaju, već zato što nisu upakovane u vizuelni jezik koji trenutno dominira.
Tragovi korišćenja potvrđivali su da je knjiga živela. Svi ovome možemo posvedočiti kada uđemo u biblioteku i osetimo onaj poseban miris.
Izdavaštvo, naravno, ne može da zanemari izgled knjige, ali postoji razlika između pažljivo oblikovane knjige i knjige proizvedene prvenstveno kao kolekcionarski predmet. Kada obojene ivice postanu važnije od jezika, kada ograničeno izdanje ima veću težinu od same priče.
Čini se kao da je vreme kada je knjiga imala „dušu“ bila upravo ona koja je dugo kružila među čitaocima i bila je podvlačena, savijana, pozajmljivana i vraćana sa tragovima tuđeg čitanja. Njena vrednost nije opadala zato što više nije izgledala novo. Naprotiv, tragovi korišćenja potvrđivali su da je knjiga živela. Svi ovome možemo posvedočiti kada uđemo u biblioteku i osetimo onaj poseban miris.
Međutim, sve ovo ne znači da treba da odbacimo lepa izdanja, niti da se odreknemo uživanja u njihovom dizajnu. Lepota knjige može biti istinski deo čitalačkog iskustva, ali ne sme postati uslov da knjigu uopšte primetimo, jer njena estetska i kulturna vrednost nije u tome koliko lepo izgleda dok je zatvorena, već koliko dugo ostaje u nama nakon što je zatvorimo.