Ako knjiga danas sve teže uspeva da dođe do daha, možda je to zato što ni društvo više nema dovoljno strpljenja za ono što zahteva vreme, koncentraciju i promišljanje.
Ista logika koja nas podstiče da što brže završimo jednu priču i odmah pređemo na sledeću sve je prisutnija i u obrazovanju. Od knjige se očekuje da trenutno privuče pažnju, od kulture da proizvede vidljiv rezultat, a od univerzitetskog obrazovanja da što neposrednije vodi do određenog radnog mesta. Sve ono čija se vrednost ne može odmah pretvoriti u broj, prihod ili tržišnu prednost postaje teško odbranjivo. U takvom sistemu društveno-humanističke nauke prve dolaze pod znak pitanja.
Svedoci smo da se širom sveta gase ili spajaju smerovi društveno-humanističkih nauka, ukidaju predmeti, smanjuju broj profesora i obustavljaju upis na programe iz književnosti, filozofije, istorije, jezika, antropologije, sociologije i studija kulture. Ove promene najčešće se predstavljaju kao tehničke i finansijske odluke: nema dovoljno prijavljenih studenata, program nije održiv, troškovi su previsoki, a tržište rada navodno traži nešto drugo. Međutim, iza administrativnog jezika o „restrukturiranju“, „optimizaciji“ i „usklađivanju sa potrebama tržišta“ odvija se mnogo dublja promena. Menja se sama predstava o tome čemu obrazovanje iz ovih oblasti služi.
Različite države imaju različite obrazovne sisteme, probleme i finansijske modele. Ipak, obrazac je zapanjujuće sličan: znanje se sve češće vrednuje prema tome koliko brzo može da proizvede ekonomsku korist. Problem nije u tome što se ulaže u medicinu, inženjerstvo, računarstvo ili prirodne nauke. Njihov razvoj je neophodan. Problem nastaje kada se one predstave kao jedini ozbiljan i društveno koristan oblik znanja, dok se društveno-humanističke discipline tretiraju kao luksuz koji se može priuštiti samo u finansijski stabilnim vremenima. Takvo razdvajanje počiva na pogrešnoj pretpostavci da tehnologija i društvo, i ono šta ga čini u njegovoj srži, mogu postojati nezavisno jedno od drugog.
Upravo društveno-humanističke nauke proučavaju pitanja koja nastaju kada ljudska moć poraste brže od ljudske sposobnosti da razume njene posledice. Njihov zadatak nije da proizvedu jednostavne i trenutne odgovore. One nas uče da prepoznamo istorijski kontekst, analiziramo jezik kojim nam se neko obraća, razlikujemo činjenicu od propagande, razumemo društvene odnose i preispitamo ono što nam se predstavlja kao prirodno, neizbežno ili zdravorazumsko.
Tehničke nauke mogu da naprave sistem veštačke inteligencije. Ali ne mogu same da odgovore na pitanja ko snosi odgovornost za njegove odluke, čiji su podaci korišćeni, koje predrasude sistem ponavlja i kome će njegova primena koristiti. Medicina može da razvije novu terapiju. Ali pitanja dostupnosti lečenja, poverenja u institucije, odnosa prema bolesti, diskriminacije pacijenata i raspodele zdravstvenih resursa pripadaju i etici, sociologiji, istoriji i pravu.
Zbog toga njihov nestanak nije neutralna posledica manjeg interesovanja studenata. Interesovanje ne nastaje u praznom prostoru. Godinama se mladima poručuje da su određene oblasti „neperspektivne“, da predstavljaju lično interesovanje, ali ne i ozbiljan profesionalni izbor. Istovremeno, školarine rastu, život postaje skuplji, a obrazovanje se sve više predstavlja kao privatna investicija koja mora brzo da se isplati.
U takvim okolnostima izbor studija nije samo izbor onoga što nekoga zanima. On postaje procena ekonomskog rizika. Na taj način kada se zbog manjeg broja prijavljenih određeni smer ugasi, budući studenti više nemaju mogućnost ni da ga izaberu. Manji broj programa zatim se prikazuje kao dokaz još manjeg interesovanja. Tako nastaje krug u kojem se institucije najpre povlače iz određene oblasti, a zatim njeno nestajanje predstavljaju kao prirodnu posledicu odluka samih studenata.
Posebno je opasno što društveno-humanističke nauke ne nestaju podjednako za sve. One se često zadržavaju na najbogatijim i najprestižnijim univerzitetima, dok se gase u manjim gradovima i ustanovama koje pohađaju studenti iz siromašnijih sredina. Tako književnost, filozofija, istorija i jezici postepeno prestaju da budu deo opšte dostupnog obrazovanja i postaju privilegija onih koji mogu da se presele, plate skuplje studije ili prihvate neizvesniju profesionalnu budućnost.
Menja se sama predstava o tome čemu obrazovanje iz ovih oblasti služi.
A kada interesovanje za istoriju, filozofiju, izučavanje jezika, književnosti i negovanje kritičkog mišljenja opadne ili postane privilegija malog broja ljudi, posledice se ne završavaju na fakultetu. One se vide u javnom prostoru, medijima, politici, kulturi i načinu na koji društvo međusobno komunicira.
Društveno-humanističke nauke ne postoje zato što društvu nedostaju odgovori. One postoje zato što odgovori bez znanja istorije, etike, jezika i razumevanja čoveka mogu biti opasno nepotpuni.